Одлика варијантности, коју налазимо у свим језицима света, представља могућност да се на више начина изрази исто или слично значење. У светлу ове појаве најчешће се наводе језички дублети. Под њима се у нашој средини начелно подразумевају две или више варијанти једне речи које се јављају у изговору или писању, међу којима нема разлике у значењу и које напоредо функционишу као јединице књижевног језика. Има нечег симптоматичног (али и симпатичног) у томе што је и сам термин за описану појаву дублетан, па тако можемо рећи овај дублет или ова дублета. Иако међу лингвистима данас постоје неуједначена мишљења око тога шта дублети јесу – од становишта да су дублети варирања једино на гласовном и обличком нивоу речи, до ширих схватања која у дублетност укључују и случајеве лексичке или синтаксичке синонимије – можемо рећи да варијантне (дублетне) облике у српском језику проналазимо на свим нивоима језичког система. У то се лако можемо уверити прегледањем једног од најзначајнијих нормативистичких приручника – Правописа српскога језика Матице српске, односно Речника, који га прати.
Варирања на гласовном (фонолошком) нивоу једне речи препознају се у бројним примерима попут актуелан и актуалан, кћерка и ћерка, орман и ормар, уво и ухо. Идући корак даље, дублете уочавамо и у случајевима када се гласовне промене у речи могу или не морају вршити, па тако имамо битки и бици, двојци и двојки, жеги и жези, палачинки и палачинци, или замашћен и замаштен, запрепашћен и запрепаштен, увршћен и уврштен. Убедљиво је најразуђенија категорија морфолошких дублета, који представљају алтернативне могућности облика речи, односно њихових граматичких обележја. Тако, на пример, могуће је бомбон (мушки род) и бомбона (женски род), Тенерифе (множина) и Тенерифа (једнина), у облицима генитива јавља се: корзо – корзоа и корза, лого – логоа и лога, јаје – јајета и јаја, а у номинативу множине имамо: блесци и блескови, витези и витезови, јагњићи и јагањци, мразеви и мразови, итд. Неког Милоша авијатичара можемо дозвати Милоше и Милошу, али и авијатичаре и авијатичару. О њему можемо говорити са великом љубави и са љубављу. Ако сте љубитељ кувања, знате да једно јело има више варијанти, а ако сте при томе и љубитељ свог језика, знаћете да је могуће рећи да оно има и више варијаната, од којих су, на пример, неке са пиринчем или са пиринчом.
Потом, кажемо да је нешто глатко, дуго или житко, а нешто још глаткије и глађе, дуже и дуље, житкије и жиће. Бројне дублетне форме такође се јављају у инфинитиву глагола, попут дићи и дигнути, маћи и макнути, досећи и досегнути, а отуда и у другим облицима – аористу: дигох и дигнух, радном придеву: дигао и дигнуо; у презенту: кихам и кишем (од кихати), имперфекту: љуштах и љушћах (од љуштити), императиву: легни и лези (од лећи), и др. Ако са обличког нивоа искорачимо на ниво грађења нових речи, видећемо да се и ту јављају истозначни облици попут Јевреј и Јеврејин, деканка и деканица, докторка и докторица, душман и душманин, акумулирати и акумулисати, европеизовати и европеизирати. Без обзира на то да ли овакве примере сматрали дублетима или истокоренским синонимима, варијантност облика попут наведених је несумњива. Није мали број двојстава ни у оквиру правописних правила, поготову у вези са скраћивањем речи, па тако имамо Би-Би-Си поред BBC и Бибиси, НИН поред Нин, а више је могућности и за писање интернационалних мерних скраћеница, попут: квч и квч., квс и квс., уз латиничко kWh (киловат-час, киловат-сат).
За сагледавање статуса наше књижевнојезичке норме може бити индикативан податак из једног нашег истраживања који показује да се уз око 20 одсто одредница у Речнику уз Правопис Матице српске наводе дублетне форме. Ипак, немају сви дублети подједнако место у књижевном језику: неретко се дешава да је један члан дублетног пара исправнији, бољи, фреквентнији, док је други архаичан, мање обичан, ређи, а тиме и стилски обележен (на пример: дам и мање обично дадем и даднем). Били они у центру или на периферији књижевнојезичког система, морамо признати да велики број двојстава дестабилизује функционалност норме књижевног језика, али истовремено морамо имати на уму да су дублети њена неминовност. Њима се, са једне стране, одржава континуитет на временској (развојној) вертикали нашег књижевног језика, а истовремено се обједињују обличке варијанте са територијалне хоризонтале, чији говори чине основу српске књижевнојезичке норме.
https://www.politika.rs/scc/clanak/542311/Da-li-je-ispravno-dublet-ili-dubleta-orman-ili-ormar