Познато нам је, наравно, да многе лексикографске куће широм света бирају тзв. Речи године, писале смо и предавале о томе, али нисмо желеле манифестацију налик тој јер су резултати таквих избора уско везани за осиромашену савремену културу, чије симболе данас представљају фотографије самог себе (селфи), електронске цигарете (вајп), гледање више епизода једне серије у континуитету (бинџ-вочинг) и сличне манифестације испразног провођења времена и живота.
Зато смо сасвим директно позвале децу да размишљају о речима свога језика, а као основни критеријум у издвајању једне од њих тражиле смо значење или звучање или деци значајан извор из којег су се информисали о речи. Пазиле смо да не споменемо термин творба речи, а ни формални склоп, већ смо све те критеријуме који одбијају заменили речју звучање. Желеле смо да извучемо из младих понеки дијалектизам или архаизам из родног краја, оказионализме и друге ретке речи чији су смисао у децу утиснули српски писци, али смо све то упаковале у врло разговорну, ни најмање научну формулацију „чули сте је од својих најближих или сте је прочитали у књизи неког српског писца”. Нисмо се опирале ни новим речима, пустили смо да и оне извиру из деце, ако су нова искуства надвладала оно дубоко, архетипско, у њима. Ограничења није било – дозвољене су биле речи из родног краја, из старина, из урбаног живота обележеног новим технологијама, из прочитаних књига, из породичног гнезда, из школског живота, са улица велеграда, из бакиног и декиног дворишта на врху неке планине, из омиљене песме, из ноћног провода, из најдубљег сећања или из данашњих вести на радију – све им је било дозвољено.
И још понешто смо им поручиле између редова. На крају позива позвале смо их да заједно сачинимо ризницу лепих речи српског језика, чиме смо им, у ствари, рекле да нема најлепших речи и да свака реч коју изаберу представља бисер у ризници најлепших речи.
Проф. др Рајна Драгићевић
председник Комисије за избор
најлепше речи српског језика
Преузмите књигу овде: PDF, EPUB
