ПОЛИТИКА: Како смо добили реч „манжетна”
ПОЛИТИКА: Како смо добили реч „манжетна”

ПОЛИТИКА: Како смо добили реч „манжетна”

Сваки језик, а посебно лексика, у великој мери носи одлике културе народа који тим језиком говоре, а позајмљивање открива много о разним облицима односа два народа. На основу тога који је језик у датом тренутку доминантан видимо и која је земља водећа у свету, у било ком смислу. Доминантни језици се мењају!

Март је традиционално месец француског језика, јер се месец франкофоније обележава од 1970, али од пре три године март је и месец српског језика. Утицај француског језика на српски је релативно нова појава која почиње у 18. веку. Као последица ратова између Аустрије и Турске, дошло је до настањивања у Банату једне групе Француза из Лорене, а са Еугеном Савојским, Французом у аустријској служби, у Београд је почетком 18. века стигао и известан број Француза – официра, трговаца, занатлија, лекара. Разлог учесталијих утицаја француског језика на српски су бројне историјске околности: престиж француске културе у читавој Европи, ширење просветитељских идеја, настанак Илирских провинција, велики број наших младих људи који су одлазили на школовање у Француску почев од средине 19. века („Паризлије”), савезништво у Првом светском рату, међуратна сарадња.

Позајмљивање из једног језика у други може бити интимно или културно. Интимно настаје у непосредном додиру две језичке заједнице које коегзистирају на истој територији и пре свега је усмено. Културно је последица ширења културних утицаја једне језичке заједнице на другу превасходно писаним путем (књиге, медији, друштвене мреже, пословна сарадња). Позајмљивање из француског језика у српски било је углавном културно.

Француске речи су у српски језик најчешће улазиле посредством немачког, руског и италијанског језика. Тако је француска реч manchette ушла у српски језик преко немачког мanchetten и тако добила „н” које у француском моделу не постоји – манжетна. Али и француски језик је понекад био посредник између неког другог језика и српског, о чему сведоче фонетске измене: речи партизан и пармезан у српски су ушле посредством француског језика, а не директно из италијанског у којем се другачије изговарају, док је у српски језик реч ушла у облику у којем се изговара на француском.

Француски лексички утицај на српски језик био је слаб све до 18. века, када у наш језик почињу да улазе француске речи, најпре посредно (преко немачког, руског и италијанског језика), а касније и директно. Потреба за позајмљивањем била је посебно велика у областима уметности и наука, како природно-медицинских и техничких, тако и друштвено-хуманистичких.

Тако у области егзактних наука и медицине  имамо речи: минерал, експертиза, стаж, резорцин, а у области технике: инжењер, карбуратор, амортизер, гаража. Француске речи су се одомаћиле и у области економије и банкарства (авал, андосман), права и администрације (биро, депеша, секретар, билтен), филозофије (рационализам, експозе, теорија, претензија), уметности (роман, балет, ложа, пируета, портрет, атеље, палета, колорит итд).

У војној терминологији речи француског порекла су: каплар, лајтнант, мајор, генерал, маршал, ранг, официр, ађутант, регрут, дезертер, ескадрон, батерија, регимента, бригада, дивизија, армија, артиљерија, гарда, резерва, гарнизон, арсенал, понтон, патрола, блокада, егзерцирање, рапорт, парада, марш, мина, калибар итд.  Француске речи су се усталиле и у области свакодневног живота: (анкета, фељтон, бал, банкет, дама, метреса, брилијант, пардон, маркиз, принц, багатела, интрига, балон, багаж, интересантан) и посебно кулинарства (паштета, шампињони, чоколада, десерт, мајонез, маргарин, омлет, суфле, панирати, филет), као и одевања (мода, бутик, деколте, фрак, тил, ламе, жипон, ревер).

Неке речи које су раније постојале у француском језику данас су или застареле или су у одређеној мери промениле значење, а у српском су заправо задржале своје првобитно значење, као, на пример: гарсоњера, паркирати, реклама, купе.

Позајмљивања и преузимања из других језика увек је било и биће, али се то мора радити са мером и опрезом, и само тамо где је то заиста неопходно и оправдано јер попуњава празнину и одговара на потребу говорника језика примаоца.

Ана Вујовић
професорка на Факултету за образовање учитеља и васпитача, Универзитет у Београду

Извор: ПОЛИТИКА