Извор: ПОЛИТИКА
На конкурсу за избор најлепших реченица наших писаца, према оцени ученика, победу су однеле мисли Црњанског, Пупина и Селимовића
Изабране су најлепше реченице српске прозне књижевности, а предлога је било толико да је овогодишњи „Март месец српског језика” отворен, објављивањем овог конкурса, загазио у април да би се завршио проглашењем победника. Засута неочекиваним интересовањем које су основци и средњошколци исказали стотинама пријава и образложења послатим на конкурс, петочлана комисија Друштва за српски језик и књижевност Србије, организатора манифестације српском језику у част, није стигла раније да раздвоји и рангира најлепше од најлепших реченица истргнутих у незаборав из пера српских прозаиста.
Професори Филолошког факултета Универзитета у Београду, чланови жирија, изненађени одзивом ученика на постављен, али не нарочито промовисан задатак (да реченицу из дела српских прозаиста, која им се толико свидела да су пожелели да је подвуку и заувек запамте, пошаљу на конкурс уз кратак опис због чега су баш ту реченицу одабрали), напослетку, уместо једног предлога, одлучили су да награде три.
Прву награду завредео је: „Има сеоба. Смрти нема” – цитат који је из „Сеоба” Милоша Црњанског издвојио и на конкурс послао Дарко Миладиновић, ученик другог разреда једине Средње школе у Варварину.
– Изабрао сам ову реченицу јер она представља врхунац српског модернизма и сажима читаву нашу историју и људску судбину у само четири речи. У свету где се све мења, где су сеобе наша неминовност, Црњански нам нуди невероватну утеху, да кретање није губљење, већ трајање. Ова мисао ме фасцинира јер смрт не посматра као крај, већ као ништавило које губи битку пред неуништивом енергијом живота и наде. Она је за мене симбол победе духа над пролазношћу и подсетник да оно што је вредно у нама никада заправо не престаје да постоји, већ само мења свој облик кроз време – образложио је Дарко и победио, оставивши жири без текста.
Друга најлепша реченица каже „Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса” (Михајло Пупин, „Са пашњака до научењака”), а на конкурс ју је послао Михајло Ђурђић, ђак седмог разреда ОШ „Бранко Радичевић”, Габровац, Ниш.
– Ова Пупинова мисао нам говори колика је важност знања. Рађамо се једнаки, а својом упорношћу и трудом свако од нас прави свој пут. Ничији пут није исти. Пред некима је лакши, а пред некима тежи. То никако не значи да особе чији је пут тежи не могу постати познати научници. Знање не бира људе. Оно се покаже свима који крену да га траже. А границе не постоје. Трагајмо за знањем, да досегнемо вечност – разјаснио је имењак великог научника.
Трећу награду освојила је Сара Пенезић, ученица другог разреда Машинско-електротехничке школе у Прибоју, која је као најлепшу реченицу прозе српских књижевника истакла: „Није човјек оно што мисли, већ оно што чини”, из романа „Дервиш и смрт” Меше Селимовића.
– Ова реченица ми се допада јер нас подсећа да се права вредност човека не види у његовим речима, већ у његовим делима. Данас људи често говоре о доброти, поштењу и пријатељству, али се тек кроз поступке види ко заиста живи у складу са тим вредностима. Ова мисао ме учи да није важно само шта кажемо или обећамо, већ шта стварно урадимо за друге. Зато мислим да је ова реченица важна и за мене и за све људе, јер нас подсећа да будемо бољи кроз своја дела – предочила је Сара.
Члановима комисије Друштва за српски језик и књижевност Србије, еминентним србистима, универзитетским професорима, поверен задатак да изаберу победнике конкурса за најлепшу реченицу у српској прозној књижевности, признају није био лак.
– Жири је имао много посла. Предлози ученика основних и средњих школа стизали су из свих крајева Србије из већих градова и мањих места. Стигло их је укупно 675. Апсолутно највише је стигло Андрићевих реченица. Најчешће су навођене реченице Иве Андрића из романа „На Дрини ћуприја”, али и других дела: „Аска и вук”, „Проклета авлија”, „Знакови поред пута”, „Мостови”, „Деца”, „Јелена, жена које нема”. Такође, од примера из српске прозе најчешће навођени писци и дела су Меша Селимовић – „Дервиш и смрт”, али и „Тврђава”, Данило Киш – „Рани јади”, али и „Енциклопедија мртвих”, „Ноћ и магла”, „Гробница за Бориса Давидовича”, Милош Црњански – „Сеобе”, али и „Код Хиперборејаца”, „Љубав у Тоскани”, Игор Коларов – „Аги и Ема”, Бранко Ћопић – „Орлови рано лете”, „Башта сљезове боје”. Ту су и Јасминка Петровић – „О дугмету и срећи”, али и „Лето када сам научила да летим”, „Хоћу кући”, „Мене је тешко не волети”, Бранислав Нушић – „Хајдуци”, „Аутобиографија”, Добрица Ћосић – „Корени”, Лаза Лазаревић – „Све ће то народ позлатити”, „Први пут с оцем на јутрење”, „Ветар”. Затим Михаило Пупин – „Са пашњака до научењака”, Давид Албахари – „Мамац”, Доситеј Обрадовић – „Живот и прикљученија”, Сава Немањић – „Житије Светог Симеона”, Драгослав Михаиловић – „Кад су цветале тикве”, „Петријин венац”. Појединачно су навођени и: Милутин Миланковић, Вељко Петровић, Исидора Секулић, Урош Петровић, Петар Кочић, Матија Бећковић, Растко Петровић, Александар Тишма, Михаило Лалић, Дејан Алексић, Бора Станковић, Весна Алексић, Градимир Стојковић и други – указала је за „Политику” проф. др Весна Ломпар, члан жирија.
Каже да су сви предлози били интересантни, да је било веома тешко одабрати најбоље међу дивним цитатима, узимајући у обзир и образложење предложене реченице. Један од критеријума је, напомиње, био и тај да то буду краће сентенце, да носе велику поруку у мало речи које су памтљиве.
У ужи избор, открива професорка Ломпар за наш лист, ушле су и Андрићеве реченице „Живот је несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја”, „Заборав све лечи, а песма је најлепши начин заборава, јер у песми човек дотакне само оно што воли”, „Све су Дрине овог свијета криве, никада се оне неће моћи ни потпуно исправити, али никада не смијемо престати да их исправљамо” („На Дрини ћуприја”), али и „Будемо и прођемо, а не сазнамо шта смо све могли бити и учинити” („Аска и вук”). И Ћопићеве „Није важно колико си мали, ако имаш храбро срце” и „Детињство је најлепше доба живота, јер тада човек има крила” („Орлови рано лете”). У тој конкуренцији биле су и „Детињство је као стара фотографија. Што више бледи то је лепша” (Д. Киш, „Рани јади”), „Тад су цветале тикве, а ми смо веровали да ће све трајати заувек.” (Д. Михаиловић, „Кад су цветале тикве”). Такмаци из Селимовићевог романа „Дервиш и смрт” биле су и реченице „Лијепа ријеч је као лијепо стабло, коријен му је дубоко у земљи, а гране се под небо уздижу” и „Љубав је ваљда једина ствар на свијету коју не треба објашњавати ни тражити јој разлог”. Ту се нашла и поука да „Пси могу да науче људе како да буду бољи људи много боље него што људи могу да науче псе да буду бољи пси” (У. Петровић, „Прича о Јангу”), као и порука „Једина уметност у животу је да се научи да је живот диван и бескрајан, и да никакви бројеви не могу да га смање” (И. Коларов, „Аги и Ема”).
Међу предложеним реченицама на конкурс су пристигли и примери који нису из српске прозе, што се изричито тражило, као и примери из поезије, па ти предлози нису узимани у обзир, али јесу окупирали пажњу жирија.
– Од примера који нису били из српске прозе, убедљиво највише пута предложена је реченица из „Малог Принца” Антоана де Сент Егзиперија: „Човек само срцем добро види. Оно битно је очима невидљиво.” Најчешће навођени страни писци и дела били су и Анђела Нанети – „Мој дека је био трешња”, Толстој „Ана Карењина”, Достојевски – „Беле ноћи”, али и Иван Цанкар – „Десетица”. Ученици су појединачно наводили и друге познате писце, као што су Кафка, Ками, Чехов, Жил Верн, Луис Керол, Орвел, Оскар Вајлд, Толкин, али и оне мање познате, савремене ауторе, као што су, на пример: Мет Хејг, Закерија Тамир, Дастин Тао, Елена Кедрос, Лезлија Њуман, Џенифер Бел и други – појаснила је проф. Ломпар.
Ђаци нису одустали од читања
Да ли неочекивани резултати овог конкурса, на који су ђаци слали и више него што је тражено, може бити показатељ да деца ипак читају књижевност више него што се обично мисли и да са стране бележе реченице које желе да упамте за цео живот?
– Ко то може да зна? Не мора само да значи да деца читају. Један ученик основне школе, на пример, предложио је реченицу „Бескрајни плави круг и у њему звезда”, а онда у образложењу написао да је то омиљена реченица његовог тате. Дакле, он није консултовао вештачку интелигенцију, али неки можда јесу. Неке реченице сигурно су чули код куће. Али жеља да изаберу најлепшу реченицу, да је пошаљу, да учествују на овом конкурсу, да се потруде да напишу образложење, сав тај труд показује да ђаци нису одустали од читања – поентира проф. др Весна Ломпар.