Друштво за српски језик и књижевност Србије у сарадњи са Катедром за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду организује манифестацију „Март – месец српског језика”
Јарац живодерац познат је као лик из народне приповетке, дечјих песмица, загонетки, као игра речи и сл. За њега се везује фолклорна формула: „Ја сам јарац живодерац, жив клан недоклан, жив сољен недосољен, жив печен недопечен! Зуби су ми као колац, прегришћу те као конац!”. Има више варијаната ове формуле, а овде је дата верзија из приповетке коју је забележио В. Караџић.
У вези са мистичним ликом јарца прво треба одговорити на питање ‒ шта значи живодерац? Синтагма јарац живодерац не јавља се ван наведене формуле. Именица живодерац постала је суфиксом –ацод старе прасловенске именице живодер. Примарно значење речи живодерјесте ᾽онај који дере кожу са животиња᾽. Но, у језичком осећању њено је значење реинтерпретирано ‒ живодерац више није онај који дере кожу са животиња, већ онај који је жив одран. Само грађење нове лексеме суфиксом –ац вероватно је подстакнуто римом. О томе сведоче и различите варијанте формуле у којима се именичка синтагма јавља: јар недодар, јарац козодарац итд.
Што се тиче симболичког рашчитавања лика демонскога јарца, треба имати у виду да је у старој словенској митологији и култури позната веза јарца са култом плодности. Зато једна од могућности за интерпретацију лика живодерца и jесте улога јарца као демона вегетације или жртвене животиње у овоме култу. Сама приповетка говори о томе: јарца сваки дан воде у шуму да једе, а он упорно лаже како остаје гладан; за казну га убију, одеру и ставе на ражањ, али он онда скочи са ражња изговарајући дату формулу и побегне у лисичју рупу. Неки истраживачи тако радњу приче декодирају у кључу храњење ‒ убијање ‒ васкрсавање, што представља универзалну схему у вези са обредима жртвовања. Доступни етнолошки подаци, међутим, не везују лик живодерца само за култ плодности већ упућују на симболички синкретизам ‒ прожимање различитих елемената наше народне религије, традиције и културе.
У часопису Вила објављена је 1868. године приповетка Бугари старог кова Љ. Каравелова. У делу приповетке забележена је формула у следећем контексту: ковач Циганин седи поред ватре и кује ексере окружен својим помоћницима, који меховима распирују ватру. Сви певају: „Клан клан недоклан, дран дран недодран, уши ми са лопатури, зуби ми са иглитури, очи ми са тарлуци: кого стигна, того бодна, кого бодна, крв пушта”. Словеначки извори бележе још један драгоцен податак ‒ у једноме пастирском обреду мушкарци иду око ватре и вичу: „Živi ogenj, jari žerec, kožoderec, vse polizavec, vse požigavec, hom, hom, hom”.
Бугарска и словеначка формула више не осветљавају митолошки лик јарца у оквиру култа плодности. Обредни контекст формулу застрашивања везује за култ ватре. Бугарска формула изговара се у обреду који чува сећање на божанског ковача ‒ креатора, господара ватре. У архаичноме словеначком пастирском обреду то није јарац, већ жива ватра, демон који прождире све пред собом. Ватра има централно место у обнови соларнога циклуса (а тиме и централно место у култу плодности). Соларна природа јарца живодерца препозната је у српској и широј словенској литератури. О томе сведоче и упоредни подаци из културе и религије Балта, Индијаца, Иранаца, Грка, и, нарочито, Германа. Тако Торова кола вуку јарци које он симболички убија и васкрсава, а немачку варијанту приче о кози која зачикава укућане бележи бајка бр. 36 у првом издању бајки браће Грим. Из ових разлога се јарац живодерац може интерпретирати као реликт свете или жртвене животиње бога громовника. А громовник се, даље, може посматрати као једно од многих лица врховнога соларног божанства наших далеких предака Праиндоевропљана.
Но, синкретизам лика живодерца не исцрпљује се наведеним. Демони вегетације су са преласком Словена у хришћанску културу позајмили своје обличје ђаволу. Ђаво је у народној представи Словена често приказан са елементима козјег лика, и коза је „ђавоље створење”. За могућу деградацију живодерца у лик ђавола налазимо потврде у фолклорној формули, која описује крвавога одраног јарца са зубима попут кочева. Међутим, потврде о ђавољој природи јарца налазимо и у причи. Архетипску улогу варалице у словенској митологији има управо ђаво: у приповеци јарац завитлава укућане; није га могуће убити зато што не припада свету живих, већ хтонском; сакрива се у јаму ‒ припада му „доњи свет”; плаши животиње вербалном формулом, али и својим демонским ликом. На самоме крају, из јаме га истерује јеж‒ животиња која има космичку улогу у стварању света код Јужних Словена и припада култу сунца.
Овај кратак увид у језички и фолклорни материјал показује колико је некада тешко интерпретирати појмове значајне за српску културу. У симболичкоме декодирању јарца живодерца морају се укрстити различите перспективе. Само се тако може понудити развојна линија од свете (жртвене) животиње соларнога божанства, преко жртвене животиње или демона у словенскоме култу плодности, све до деградације у словенску представу ђавола.
др Катарина Беговић
доцент на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима
Филолошког факултета Универзитета у Београду